Ljubav
Sajber
Magla i pljuge
Postoji nešto u cigareti koju zapalim dok pijem kafu. Nekako mi sredi misli, naglasi najlakše rešenje, opusti me, čudan neki osećaj. Bio je ponedeljak, neka magluština se spustila do betona pa tačno ne vidiš prst pred okom. Krenuo sam kao najgori maler u Despotovac auto-stopom. Koji bre rođeni auto-stop pa ni jedan auto nije prošao, i kao po običaju sednem na jedan kamen tu kod benzinske pumpe zapalim cigaru i počnem da čaprkam po sećanjima, kad tamo ima šta i da se nadje. Setim se u srednjoj školi imao sam jednog druga koji je bio u drugom odeljenju i strašno je "obožavao" školu, tako, ponekad kad nemamo pare za neku "kafu u S-u" ili za neke "aparate kod Džo-a" mi zbidžimo na stop i neko nas poveze kući i ćao Marijana gotova škola. Sećam se da je bila zima, ne znam sad da me kolješ koji mesec, neko vreme ladno do zla boga. Mi kao najgori klošari ud`ri na stop a sneg do kolena, ***** nas stop. I tako pobegli mi u 11h iz škole i smrzli se kao zadnje zadnje do 17h. To nije sve. Još smo pozvali i njegovog ćaleta da dođe po nas. Takav sam ti ja maler po pitanju tih stopova.
(a sad povratak u stvarnost)
Sedim ti ja na kamenu i purnjam tu cigaru, gledam ovu maglu čudo jedno mame mi. Kao duša čoveče, bela talasa tu i tamo, negde-negde skroz tamna a negde jedva vidljiva. Lepljiva, kad je udišeš teška. Ne bih pogrešio ako bih rekao da neki ljudi imaju pogled kao zatrovan ostatcima maglovitih jutra, baš tako nekad uhvatim nekog pijanca kad sam na šanku kako me gleda (ili gleda kroz mene) i ima tu maglu, tu težinu, nešto kao muka koja ti ne dozvoli da sve pogledaš ispravno, šta znam, valjda je u ljudskoj prirodi da se problem oteža nevažnim činjenicama.
Odustajem od stopa, ma daaaaaj, nema auta već sat vremena. Palim ponovo cigaretu ne znam ni sam zašto, primetio sam da me uvek kad se nesto "iskundači" cigareta spusti. Hodam sad kao zombi kroz beli dim koji mi već skače po nervima. Svidja mi se što su ljudi nalik senkama kad ih sretneš, čuješ korake, čuješ dobar dan, i to je to, nema ga više, kakav trip. Mislio sam da je skroz gotivno kad pada kiša i kad je dan jako usran kad ono pazi i ne, magla je ta koja ti izvuče sav talog iz duše, ona je ta koja te natera da se zapitaš ko si i koji je tvoj put iz nje. Primetio sam, da uvek kad mi se nešto loše desi u porodici ili van nje spusti se neki beli dim kao zavesa koja me okruži i natera da se odmotavam iz nje. Natera me da pronađem najbezbolniji i najlakši način, ravano je to osećaju kao kad si u polu-snu pa se boriš da ne zaspiš a drugi deo tebe očajnički čeka da dirne jastuk obrazom. Teško je biti svoj sa pola duše, a još teže padne kad izgubiš i to malo ponosa pa ti duša ostane gola. To vam je dragi moji slična priča sa malim princom i ružom. Svaki čovek od oružja ima samo 3 trna, ako su njegovi "skilovi" za odbranu razvijeni preživeće svaki bol a ako nisu biće mala sitna duša koja traži mrvice tuđe pažnje.
Opet sam zapalio cigaretu, primećujem da i kad pišem brzo zalutam ako nije u pepeljari. Da, o pepeljari imam jednu interesantnu priču. Jedan moj veliki prijatelj otišao je jednom prilikom u Beograd da obavi neki posao. Kako pravila završavanja poslova kreću u Srbiji isključivo iz kafane tako je i on svratio na "jedno piće " u obližnju kafanu blizu stanice na kojoj se čeka tramvaj. Naručio je pivo i od konobara zatražio "pikslu" na šta mu je ovaj odgovorio : " Gospodine, ovo nije kazino nego kafana, ovde možete dobiti pepeljaru ne i pikslu ". Dan danas je to priča o kojoj priča uvek kada se zapije.
Mislim da hodam već deset minuta, pored mene je samo ( u suprotnoj traci naravno) prošao neki beli fiat punto sa nekim plavim slovima, baš čudan i jeziv neki auto, imao je neke rotacije kao hitna pomoć a dva dobermana su vozila auto. Da nisam bio trezan zakleo bih se da nikada više u zivotu neću da pijem "mučenicu" ali bio sam potpuno čist u svakom pogledu. Nešto mi govori da ću da preispitam sebe po tom pitanju po povratku kući a vi budite mi veseli i zdravi i ne šetajte po magli, ume da pokvari sećanja i uspomene. Vidimo se na šanku.
ProroK
Dosadan dan
Gledam ovu pustaru i ne mogu da verujem koliko u nekom trenutku čoveku treba za sreću. Hodam niz iste ulice već godinama, srećem iste sive smrznute face koje mi na pitanje : ‚‚ Kako je? " odgovore sa obicnim ‚‚ kako mrtvi ja odlično ". Mrzim prokletu monotoniju koja se uvek na jesen uvuče u ljude, u pijanice koje su na starim kafanskim mestima, u decu koja više nisu u parku, u mračne klupe, jutra, noći i moje sveske. Bomba, još jedna, pa još jedna i onda u mozgu krater. Kada bi svaka moja misao imala razornu moć c-4 bombe mislim da bi pola Evrope bilo zbrisano sa lica drage nam planete. Ulazim u svoju sobu, sedam za komp, mrzim kad je prva stvar koju uradim logovanje na FB, gledam šta se dešava, smorim se uzmem jaknu i nazad na ulicu.
Volim da šetam sa Bo-om, to je moj pas rase Canne Corso. On ume da sluša i nema predrasude o mojim porocima kao ljudi koji su u većem glibu od mene. Krenem ti ja tako sa njim kroz mrtvi dan provincije i opet kao po flešbeku srećem mrtva lica itd. itd... Razmišljam koliko glupost može da naraste? Znam dotičnu osobu koja je zavisna od guranja "njonjare" u tudja posla i po prototipu njene ličnosti mogu da svedem zaključke :
1. Ljudi su zli, za dobro im vrati bar 2 x gore
2. Ako neko ima bolju fasadu na kući od mene on je lopov
3. Siguran sam, da svako ko je uspeo više od mene ima ženu koja ga vara, decu narkomane i prokletu kuću u kojoj živi i
4. (ali najbitnije) tudji životi su kao konac, što ga više upleteš biće ti interesantniji rasplet.
Naravno, sebe bih smatrao još jednim u nizu istih ispranih mozgova kada bih opravdao ovo. Možete li da zamislite veliku bazu informacija o vašim životima i sav prljavi veš u vašoj veš mašini u ustima žene sa karakterom orangutana ? Neki ljudi ne umeju da shvate koliko su mali, uživaju i hrane se strahovima i greškama drugih ljudi. Mislim da postoji nešto što iz vasione vrati milo za drago, ali otom potom.
Dan je i dalje usran, onako na finjaka ostavljam Bo-a kući uletim u par raspravki sa mojom tek idealnom porodicom za svađe, ponovo izadjem napolje i krenem naravno u kafanu. Sedim za šankom i posmatram monotoniju. Lice 1 ulazi, dobro veče, uzima novine seda u uglu i naručuje kafu. Ćuti, vuče dimove i čita. Za njim, nakon 5 minuta ulaze Lice 2 i Lice 3, filozof i umetnik, idealan spoj nakon 3. vinjaka. Dođe mi da se nasmejem ali prećutim. Lice 1 se zakašlja, Lice 2 podiže obrvu pogleda ga i kaže : "kolkiko sam ti ga zabio ne verujem da ćeš da ga iskašlješ " . Ha, pomislim da je to prava stvar koja mi je trebala, jer mi izjave dotičnog lica ulepšaju dan ali, lice 1 nije čekalo da to reši bitku već mirnim glasom odgovori : " da, da, slobodno, čuo sam da si opak u "mećanju" iz razloga što tvoja žena ima drugog "mećača" ... " Ustajem, jer nastavak verbalnog rata izmedju propalog Filozofa i gospodina info-novina znam. Izlazim na istu mokru ulicu ali je već mrak, odlazim kući u sivilo mojih "bombi", otvaram svesku i šta dalje da ti pričam.
Glupost je završiti ovde, ovo je bio tek jedan dan u dosadnom i malom mestu koje nije interesantno. Baš, mislim, mrzim zaključke, dosadni su i smaraju. BUDITE MI VESELI I ZDRAVI
PROROK
